| AaaAa |
Nikad neznaev deka gazdata na Zepter e Srbin; kako i da e, interesem tekst i intervju so nego.
-----------------------------------
Kako je Milan Janković postao Filip Cepter - Poslednje srpsko ime kome čitav svet veruje
Naša zastava odavno je na pola koplja. Možda je samo potresno što su nas samo zbog jednog od nas proglasili za najgore divljake i zlikovce na svetu. Ali, izgubljenu nadu da nije sve propalo donekle nam daje poslednji naš barjak koji se ponosno vijori gde god se pojavi. Na trkama #8220;Formule 1#8221; znak Zepter redovno zaklanja čak i Malboro i Mercedes. Tako je i na prestižnim teniskim turnirima, na atletskim mitinzima na kojima se ruše svetski rekordi, pa čak i onda kad se najveća svetska gospoda nađe da bezbrižno igra golf.
Pored spejs šatl posuđa u kome se čitav ručak kuva istovremeno sa predjelom i dezertom, Zepter je u poslednje vreme postao ime kome se veruje i u svetu kozmetike, medicine, u proizvodnji satova, a posle smaka sveta, koji nas je ovde ipak najviše pogodio, biće prosto nezamislivo i da se popije čak i čaša vode bez Zepterovog sistema za prečišćavanje vode sa reverznom osmozom.
Iz velelepne vile u Montekarlu, u kojoj su nekada živeli francuski car Napoleon III i egipatski kralj Faruk, Milan Janković upravlja svojim Zepter carstvom u pedeset zemalja, koje se procenjuje na pet-šest milijardi maraka i koje ima redovan godišnji promet od preko dve milijarde.
Svetske metropole obeležene su impresivnim Zepter palatama #8211; pravim arhitektonskim čudima modernog futurističkog dizajna koji simbolizuje praktično sve Zepter proizvode. Zato uopšte nije ni čudo što u svakoj zemlji Zepter doživljavaju kao svoju firmu. Posle trijumfa na Svetskom prvenstvu češke hokejaške reprezentacije, pod zastavom Zeptera ceo Prag je klicao Zepteru i lupao oduševljeno u Zepter šerpe. Sergej Bubka, Alberto Tomba, Dejmon Hil, i ostali šampioni postali su ambasadori Zeptera, u zasenak bacajući sve svetski slavne ambasadore Unicefa, a o anonimnim diplomatama i ambasadorima pojedinih državica #8211; da i ne govorimo.
Zepter je na latinskom ime za kraljevsko žezlo i bilo je samo pitanje dana kada će se i Milan Janković u njemu utopiti. U svetu je običaj da industrijalci svojim firmama daju svoja imena Simens, Boš, Ford, Pežo, Beneton, a ovo je jedinstven slučaj da je firma pojela svog vlasnika #8211; na njegovo zadovoljstvo:
#8211; Moje ime Milan Janković nije baš neka preporuka i praktično ništa ne obećava u svetu velikog biznisa, već samo sumnjičavo sugeriše egzotiku odakle dolazi. Toliko sam se krio iza Zeptera, da su ljudi sami počeli da me oslovljavaju kao gospodina Zeptera. Morao sam da im nekako izađem u susret i pristao sam da postanem Philip Zepter. Znam da je prosto neshvatljivo da se šerpe i lonci mogu prodati za dve milijarde maraka. Čak i moji prijatelji iz mladosti su mi sve do skoro dobronamerno savetovali da se manem uzaludnog posla i da, kao i svi drugi uvaženi srpski biznismeni trgujem naftom i cigarama. Ne znam gde su se svi u međuvremenu izgubili, ali ja sam ostao to što jesam #8211; sofisticiran i zagledan u nove tehnologije i budućnost čovečanstva, umesto da, sa punim ustima srpske istorije i naših mrtvih grobova, pljačkam bezdušno sopstveni narod.
Danas princ Albert u Monaku ne preduzima nijednu humanitarnu akciju, niti ide na kakvu glamuroznu večeru, ako iza svega ne stoji Filip Cepter. Možda je to bio i logičan ishod mukotrpnog puta još odonda kada su Milan i Madlen Janković, umorni od prodavanja AMC posuđa našim gastarbajterima u Insbruku, odlazili da se malo osveže u najprestižniji bar u Kicbilu i posmatrali osunčane, opuštene ili liftingom zategnute face svetskog džet-seta koji rasterećeno uživa u svojoj dokolici. Proteklo je samo deset godina od tada do ovog septembra i otvaranja Zepterovog #8220;Monty#8217;s bara#8221; u Montekarlu, kome je prisustvovalo više zvezda nego otvaranju Planete Holivud, predvođenih Kevinom Kostnerom, Rodžerom Murom, Robertom Vagnerom, Ričardom Brensonom, Dejvidom Kultardom, Albertom Tombom...
Samo se nesposobni pokvarenjaci plaše Zapada
Briljantnu poslovnu karijeru započeli ste na Zapadu, u okruženju koje strogo poštuje civilizacijske norme, tradiciju i davno usvojena pravila igre i koje nije baš preterano naklonjeno autsajderima sa Istoka, pogotovu ako oni ne raspolažu značajnim kapitalom ili epohalnim naučnim ili tehnološkim pronalaskom?
#8211; U vašem pitanju sadržano je nekoliko pogrešnih predrasuda, koje su posledica tipičnih zamagljenih ili još preciznije: namerno zamagljivanih i zastrašujućih predstava koje naši ljudi generalno imaju o Zapadu, kapitalu, biznisu i kategoriji uspeha.
Uspeh nikada ne ide pravolinijski, on je redovno vezan za uspone i padove, pa i vraćanje na početke. I u mome slučaju bilo je svetlih i tamnih trenutaka, počinjanja ispočetka, radosti i razočarenja. Pitanje je samo lične čvrstine i odvažnosti #8211; odluka da se uprkos svemu istraje na tom putu.
Predstava o Zapadu i kapitalizmu koji nemilosrdno proždire male ljude sa Istoka, Juga ili Severozapada, pripada arsenalu zastrašivanja kojima su plašili moju generaciju, a vidim da su takve predstave preživele, na žalost, i do današnjih dana. Bez ikakvih pretenzija da idealizujem sve ono što podrazumevaju tako široke i složene kategorije kao što su Zapad, zapadna demokratija, kapitalizam i slično, dozvolite mi da konstatujem da su to čvrsti temelji savremene civilizacije prema kojima se razvijeni svet danas isključivo upravlja.
Moj lični primer najbolja je ilustracija tvrdnji da tzv. Zapad, ili još preciznije poslovni svet, svet kapitala, ne pravi a priori geografske razlike među ljudima. Ključno je pitanje šta je taj autsajder sa Juga, Severa ili Istoka spreman da uloži da bi se punopravno uključio u društvo, odnosno šta je njegov kapital. Pri tome, kapital ne mora obavezno da podrazumeva finansijski kapital. To nekad može da bude i neka originalna ideja, znanje, veština, talenat, liderske ili menadžerske sposobnosti, entuzijazam, upornost ili jednostavno iskonska želja da se uspe i volja da se nepokolebljivo istraje u borbi za ostvarenje nekog vlastitog cilja...
Pre dvadeset godina, kad sam otišao na Zapad da potražim svoju šansu, nisam imao ni mali, a kamoli značajan početni kapital. Ali, izgleda da sam imao neku drugu vrstu kapitala koju je poslovni svet bio spreman da prihvati, prizna i valorizuje, ne postavljajući mi nikada banalna i uvredljiva pitanja iz geografije ili nacionalne istorije.
Pravo je pitanje zašto sam tada otišao, i zašto bih tu istu odluku doneo i danas. Odgovor je krajnje jednostavan: naš opštedruštveni, a posebno privredni ambijent, tada je bio, a na žalost i danas je prilično mračan, klaustrofobičan, korumpiran, tesan za svaku zdravu inicijativu, da jednostavno svakoga #8211; dovoljno kuražnog da spase vlastiti život #8211; prosto primorava #8211; ili na bežanje ili na #8220;krpež ili trpež#8221;, kako je to davno lepo govorio Andrić #8211; ili na kriminal.
Samo u poslednjih desetak godina, desetine hiljada mladih, vrednih, pametnih i obrazovanih ljudi, ljudi sa kapitalom, otišli su doslovno trbuhom za kruhom u neizvesnost i beli svet. A to je prava, i najveća, nacionalna tragedija. O pojedinačnim, ličnim tragedijama, da i ne govorim. Rasturena država, srušene zgrade, uništena privreda i oduzeta budućnost, možda su neuporedivo manje nesreće za jednu zemlju od potresne činjenice da njeni građani, nevoljno i iz najelementarnijih egzistencijalnih potreba, odlaze u strani svet kome će dati ono najvrednije što nose u sebi. To je, jednostavno, protivprirodan proces. Prirodno je čovekovo pravo da svoj život provede tamo gde su mu koreni, porodica, prijatelji, tamo gde se formirao njegov genetski kod. Tako već vekovima žive svi srećni narodi. A mi smo, na žalost, izgleda odavno s one strane sreće. U emigraciju se beži samo iz neizlečivo bolesnog društva kome kao da nema spasa.
Kad god dođem u Beograd, grad koji veoma volim, preplavi me neizlečiva tuga koja se kao knjiga čita sa lica mojih unesrećenih i napaćenih sugrađana. To je najtragičnija razlika između Beograda moje mladosti i današnjeg Beograda. Siromaštvo je veliki porok, i protiv njega se radom uvek može izboriti. Ali, kako savladati tugu, letargiju i beznađe u očima mladosti ove zemlje? Kako se izboriti sa tragičnim duhovnim posrnućem koje se ogleda u gotovo organizovanoj poplavi kiča, kriminala, u potpuno pomerenom i već ponižavajuće perverznom sistemu vrednosti, koji je prava uvreda za zdrav razum, pravdu i ljudsko poštenje. To je nesumnjivo teži i dugotrajniji posao, nego #8211; nahraniti gladne.
Da sve ne bi ostalo na pukom lamentiranju sa bezbedne distance i lagodne perspektive, moja poruka je da brzo i neizostavno treba nešto uraditi da se takva sudbina (mada sumnjam da je uopšte zla sudbina u pitanju) #8211; izmeni. Dakle, treba činiti sve da stvorimo srećnu zemlju, zemlju srećnih ljudi, jer to je moguće, to zaslužujemo, i to će se kad-tad neminovno dogoditi. Svakako, bolje danas nego sutra.
Od prošlosti živi onaj ko je ostao bez budućnosti
Zašto smo uopšte došli u tragični nesporazum sa modernim i razvijenim svetom, ginući, boreći se i pateći za odavno poražene vrednosti, koje je napredak i uspon čovečanstva odavno u praksi pregazio i obesmislio.
#8211; Činjenica je da smo ostali usamljeni, i da se distanca od sveta svakim danom povećava. A jedan izgubljeni dan na kraju ovog užurbanog veka, veka velikih promena, ogroman je, neoprostiv, i naizgled nenadoknadiv zaostatak.
Međutim, to što smo posvađani sa celim svetom, moglo bi teoretski (što, na žalost, nije naš slučaj) biti samo trenutno stanje, akutna bolest, koja se lako i brzo leči.
Mene mnogo više brine to što smo mi već nepomirljivo posvađani sami sa sobom i što je došlo do tragičnog nesporazuma u samom biću moga naroda. Mi smo mentalno raspolućen narod. Posebno u poslednjih desetak godina, prosto je nametnuta porazna zamena teza u glavama mojih sunarodnika. Posvađali smo prošlost i sadašnjost, na štetu budućnosti. A Čerčil je lepo rekao: #8220;Ukoliko nastane svađa između prošlosti i sadašnjosti #8211; nema budućnosti.#8221;
Mi smo narod romantičnih predstava o prošlosti, idealističkog odnosa prema sadašnjosti, sentimentalnog vaspitanja, impulsivnih reakcija, i neutemeljene uobraženosti u vlastitu moralnost i planetarnu veličinu i značaj. Takve zablude u našoj svesti direktno nas konfrontiraju sa pragmatičnim duhom savremenog (razvijenog) sveta, koji je shvatio i osetio svu težinu borbe za egzistenciju. Taj svet ne funkcioniše na emociji, već na žuljevima i teškom radu i trošenju. Budući da sam praktično i životno upoznao obe strane u sukobu, neprihvatljive su mi sve kategorije neodgovorno iskonstruisane za dnevnopolitičku upotrebu, kao što su omiljene fraze da nas svi mrze, jer mi smo nebeski narod. U brojnim i čestim kontaktima sa onima koje optužujemo za mržnju, ni jedan jedini put nisam prepoznao ni zrnce mržnje prema nama. Naprotiv #8211; samo ljudsku brigu, zbunjenost i zapitanost šta se to s nama događa, i često najiskrenije izraženu želju da se pomogne u presecanju Gordijevog čvora. Jer, za njih je zaista nepojmljivo sve to što se kod nas događa. Oni, jednostavno, ne razumeju naš način razmišljanja, a pogotovu naše postupke koji se ne mogu braniti nikakvim pravom, niti moralom, pa ni slavnom prošlošću. Za njih je vrhovni ideal interes, i oni se prema njemu upravljaju. Ne vidim u tome ničeg lošeg ili nemoralnog. A mi smo u našem samoubilačkom poimanju poretka stvari, nečeg tobože boljeg ili moralnijeg, sve radili na svoju štetu, suprotno našim interesima, bezglavo i oduševljeno srljajući u pravu nacionalnu katastrofu.
Učinili smo toliko toga da se to nerazumevanje poveća. Umesto da činimo sve kako bismo uhvatili poslednji voz za naredni milenijum, jer to je valjda naš interes, mi se i dalje inatimo i činimo neoprostivu grešku za greškom. Kao da nas je uhvatila masovna mazohistička histerija, u kojoj ne možemo da pojmimo da se prošlost ne može izmeniti, ali da je barem budućnost još uvek u našim rukama, sve dok je sami sebi ne oduzmemo. Naravno, pod uslovom da smo odgovorni ljudi.
Kakav smo mi to narod?
#8211; Spreman sam da tvrdim da smo mi narod koji je prošao najintenzivniji politički kurs u ovom veku #8211; gotovo nemilice trošeći svoje živote; od isterivanja Turaka i balkanskih ratova, dva svetska i nekoliko građanskih ratova, smene dinastija, komunističke diktature, raspadanja i vaskrsavanja Jugoslavije, genocida i egzodusa, preko sadašnjeg perioda, za koji nemam pravo ime, sve do napada najveće vojne sile u istoriji sveta.
U uzbuđenjima, dakle, nismo oskudevali, u gorkim i tragičnim iskustvima, takođe. Ali, da li smo izvukli pouke iz tih gorkih iskustava? Bojim se da nismo.
Uz sav rizik da budem optužen za Ruženje naroda, moram da kažem da smo mi uklet narod, sa naglašenim suicidnim sklonostima. (Pokojni dr Rašković je bio još direktniji od mene. On je tvrdio da su Srbi lud narod). Kako inače, objasniti nerazumno veličanje vlastitih poraza od Kosova #8211; do Kosova? Kako tumačiti istorijski kontinuitet u dobrovoljnom i svesnom izboru diktatora i tirana čija vladavina preti da potpuno uništi i zatre naše nacionalno biće? Kao da smo predodređeni da ustoličavamo uvek nove diktatore, što njih gotovo amnestira od istorijske odgovornosti. Da oduševljeno za svoju sudbinu sami biramo samouništenje i zločin #8211; nad sobom i nad drugima.
Pravila demokratije su jasna, a ponekad i surova, jer podrazumevaju političku zrelost i odgovornost. Izabrana vlast je, dakle, ogledalo naroda. A ogledalo nikad nije krivo što je lice ružno!
Mi smo, naravno, evropska zemlja, u punom smislu te reči. Pošto nisam naročito sklon nacionalnom romantizmu i vraćanju u daleku prošlost, to ću potkrepiti očiglednim i svima nama dostupnim argumentima.
Dakle, mi smo narod koji pripada evropskom kulturnom krugu i tradiciji. U Vojvodini imamo dragocenu žitnicu, pored koje nikad nećemo ostati gladni. Imamo i more, reke, planine, značajna rudna i prirodna bogatstva. Stekli smo kakvu-takvu industrijsku kulturu, relativno razvijenu privrednu, saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu. Školstvo nam, doduše, u mnogo čemu zaostaje, ali mi smo, ipak, #8220;proizveli#8221; značajan broj visokostručnih kadrova. I što je najvažnije, mi smo lako prilagodljiv narod žovijalnog duha i fascinantne invencije.
Sve u svemu, šansu smo uvek imali, a imamo je i danas. Prava je tragedija što smo godinama, decenijama, pa i vekovima, sami sebe osuđivali na preživljavanje #8211; umesto na potpuno ispunjen život dostojan čoveka. Sve je, dakle, pitanje blagovremenog osvešćenja i pravilnog izbora vlastite šanse.
Naši grobari protiv svetske civilizacije
Zašto smo zaratili sa svetskom civilizacijom? Zar nismo mogli da nađemo nekog manjeg i nama mnogo bližeg neprijatelja?
#8211; Napad NATO pakta i najmoćnijih i najrazvijenijih zemalja savremenog sveta na Jugoslaviju ne samo da se mogao, već se morao izbeći. Rezultat rata, koji je očigledan, opravdava takvu tvrdnju. Taj posao trebalo je da obave političari na vlasti, jer im je to i bio posao. Narod se, ionako, već dugo nizašta ne pita, a i ako se pita #8211; pita se na način da se dobija unapred očekivani odgovor. A to je već pitanje demokratije, koja odavno ne stanuje na ovim nesrećnim prostorima. Ona je sahranjena pre više od pola veka, i jedino što se menja #8211; to su likovi grobara.
Van svake sumnje, neprihvatljiv mi je metod kojem se pribeglo da bismo se #8221;urazumili#8221;. Uvek sam bio protivnik sile, grubosti i brutalnosti. Nisam mogao da prihvatim, jer me je i lično vređao, način na koji se vodila stravična medijska kampanja protiv moga naroda. Ali, ako sam rekao da se sve to moglo izbeći, sa istim, ili možda još povoljnijim rezultatom #8211; sve sam rekao.
Šta učiniti da se stanje promeni?
#8211; Poslužiću se omiljenom Čerčilovom izrekom: #8220;Za poboljšanje su potrebne promene, za savršenstvo #8211; vrlo česte.#8221;
Dale, potrebno je da se razgrne žabokrečina, da bi se voda zatalasala. Potrebne su nam korenite promene, a ne kozmetički zahvati. Za početak, potrebno je raskrstiti sa idolopoklonstvom u koje smo ponovo gurnuti i lišiti se zauvek iluzije o bezgrešnosti i nezamenjivosti vođa. Nezamenjivost i nesmenjivost nisu kategorije koje korespondiraju sa pojmom demokratije. A za svaki iskorak napred, u bolji život i srećniju budućnost, pretpostavka je #8211; istinska demokratija. Kad se ispuni taj uslov, sve će biti lakše, i tek tada ćemo moći da stvari nazovemo pravim imenom. A to će, istovremeno, biti naša pružena ruka pomirenja #8220;ostatku sveta#8221;.
Naravno, sve to neće ići lako i bez otpora. Ali, Kafka nam je još davno poručio: #8220;Ne traćite vreme tražeći prepreke. Možda ih i nema.#8221;
Koliko je naša dijaspora spremna da pomogne u oporavku zemlje?
#8211; Želim da verujem da nijednog trenutka nisam pružio nikakvog povoda za bilo kakvu sumnju u moj patriotizam i iskrenu i duboku ljubav prema mome narodu. Uostalom, trudio sam se da to uvek pokažem i na delu. Ja sam po prirodi konstruktivni graditelj i mislim da sam do sada mojoj otadžbini ostavio dovoljno #8220;spomenika#8221;, bilo da su u pitanju zgrade, fabrike, ili naprosto, mogućnost da ljudi bolje žive radeći u kompaniji Zepter. Podržavao sam kulturu, mlade talente, sport, pomagao siromašne i bolesne. I nikada ništa, zauzvrat, nisam tražio. Naprotiv, država mi je ostala toliko dužna i ružna.
Uveren sam da sasvim slično razmišljaju i mnogi drugi Jugosloveni koje sam susretao u svetu biznisa, a kojih nije malo. Svi smo mi spremni da uložimo još više, ali ne želimo da se kockamo sa teško stečenim kapitalom. Zahtev svih ozbiljnih poslovnih ljudi ovoga sveta prema Jugoslaviji je da se stvore stabilni uslovi za ulaganje, a oni podrazumevaju korenite političke, pravne i ekonomske reforme. Dok se to ne dogodi #8211; neće biti nikakvog napretka.
Zepter filozofija uspeha
Ako već niste mogli da promenite svoju zemlju i svoj narod, promenili ste makar vlastiti život. Šta je bio ključni preduslov za vaš uspeh i uspeh Zeptera?
#8211; Upornost i koncentrisanost na vrstu posla: Svi na sam vrh puta ka uspehu stavljaju #8211; upornost.
Šta znači biti uporan? U promenama, u prilagođavanju.
Ne možeš biti uporan u nečemu što #8211; ne ide. E, ta promena je mnogima jako teška, i pojedincima i kompanijama. Ta neprilagodljivost, okoštali menadžment, način razmišljanja i rada dovodi do propasti i mnoge velike kompanije. Eto, to je ta moja prednost. Problem stvaranja i uspeha je u osnovi problem koncentracije. Ne mislim na mentalnu koncentraciju, već na koncentrisanost na određenu vrstu posla. Prvih deset godina ništa drugo nisam uradio, nego sam usavršavao prodaju mojih proizvoda #8220;party#8221; sistemom. Sve vreme, koliko imam kompaniju, nisam uradio nijedan posao van direktne prodaje. Tek sada sam krenuo na šopove i distributersku prodaju, ali opet samo sopstvenih proizvoda.
Sposobnost komunikacije: Vrlo odgovorno tvrdim da je osnova svakog uspeha sposobnost komunikacije i da je nema ni pet odsto ljudi na svim nivoima: od lučkog radnika do najvišeg rukovodstva. Ja je imam. Prosto je neverovatno koliko ljudi ne umeju da prestanu da stalno sami govore i da malo druge saslušaju. Obično se divno zabavljate sa onim ko ume da lepo govori, ali uglavnom sarađujete i imate poštovanje prema onome čija svaka probrana i uzdržana reč ima naročitu težinu. Ja sam biznismen koji ne vodi uvek računa o svojim usko cehovskim pozicijama, već samopregorno sve radi i više od svih drugih.
Ali, šta ćete, sredina je uvek puna predrasuda prema onima koji se ne skrivaju i ništa ne mistifikuju.
Treba imati smelost da na osnovu svoje intuicije uletite u nešto za šta bi svi drugi tražili barem višegodišnje analize. Da sam slušao šta one kažu, nikada ne bih ni započeo posao u mnogim zemljama. Naprotiv, gde god su one veoma tačno, precizno i stručno prognozirale da je krajnje neizvesno #8211; ja sam oduševljeno kretao. Hrabrost je često preduslov za uspeh. Za svaki poduhvat treba hrabrosti, i što je više imate #8211; češći su vam poduhvati. Iz brojnih poduhvata, izrodi se uspeh, a jedan uspeh rađa nadu u drugi i #8211; tako redom.
Jedino znam da ništa nije slučajno, nijedan #8220;slučaj#8221; nije bezrazložan. Hrabrost je stvar temperamenta, ali sigurno i duha.
Postoje svakako i stil, elegancija i originalno viđenje stvari. To su osobine koje sam oduvek imao. Čak i poslovne partnere, još od prvog dana, biram sa sličnim karakternim osobinama. Ne slučajno, doživljavaju me kao deo svog sopstvenog sna.
Dobar deo fabrika Severne Italije radi za Zepter (200 dobavljača). Zato su oni rat u Jugoslaviji preživljavali otprilike isto tako teško kao i ja. A posle su odlučili da dobijem titulu Vitez Republike Italije za velike zasluge za industrijski razvoj Italije u poslednjih nekoliko godina.
Odnedavno sam i član Akademije nauka Ukrajine #8211; odsek ekologije.
Vreme u kome živimo je vreme velikih iskušenja. Čovek je ustao protiv prirode, naivno očekujući vlastiti trijumf. Umesto pobede, svedoci smo stalnih čovekovih poraza. Bolesti, ekološke katastrofe, siromaštvo i moralno posrnuće savremene civilizacije, samo su dokaz nedostatka autentične ljudske korespondencije sa prirodom i njenim zakonima. Nema tog ljudskog dela, te čovekove građevine, koja može opstati ukoliko je sazdana na pobuni protiv prirode. Saobraćanje sa prirodom #8211; znači povratak ljudskoj suštini. Zato su sve poruke koje Zepterovi misionari širom sveta (a njih je danas više od 130 000) upućuju čovečanstvu, na tragu poštovanja Prirode. Sva naša nastojanja i dela, čine most između Čoveka i Prirode.
Zato svako lično priznanje doživljavam, pre svega, kao priznanje jednoj Ideji koja je, koliko moja lična, toliko i planetarna, i ima smisla samo ukoliko postane opšte dobro. Raduje me što milioni ljudi na svim kontinentima počinju da žive sa tom idejom #8211; duže i zdravije #8211; svakako lepši i srećniji život. A to je i suština svih naših poruka i nastojanja...
U trenutku stvaranja, najčešće ne postoje nikakvi računi. To je pitanje emocije i ništa drugo. Rad je stvaranje i moje potpuno zadovoljstvo. Mnogim stvarima sam prilazio, ali nikada u potpunosti predano (sportu, studijama) #8211; kao mom poslu. Sve me je doticalo površno, sem mog posla, kome do kraja pripadam. Znam da sam često van realnosti, ali ja imam snagu uobrazilje, ekstazu stvaranja i entuzijazam, bez obzira na krajnji rezultat. Nisam od onih koji poštuju devizu #8211; Ništa ne prepustiti slučaju. Takvi, možda malo greše, ali malo i urade. U svemu, ipak, ima neke božje promisli. Čvrsto verujem da su i cilj i sudbina božanskog porekla.
Filozofija #8220;Zepter#8221; je nešto sasvim suprotno od svega onoga što se na našim prostorima i dešavalo u poslednjih deset godina. Potpuni sunovrat Jugoslavije pratila je svetska ekspanzija #8220;Zeptera#8221; u moćnu i svuda priznatu multinacionalnu kompaniju.
#8211; Kao prvo, ni na koji način se ne mogu dovesti u vezu uspeh Zeptera i sunovrat Jugoslavije. Ništa ni od koga nisam uzeo. Ja samo u tome nisam hteo da učestvujem i od te opšte kataklizme otišao sam na vreme dovoljno daleko. A vidite i sami, šta su uradili oni koji su unesrećili, osakatili i opljačkali narod i na šta su potrošili nacionalno blago, sramoteći u svetu srpsko ime i upropašćavajući tekovine nacionalno oslobodilačke borbe kroz vekove srpske istorije.
Nisam bio lud da propadnem sa onima koji su se pomirili sa neveselom sudbinom
Vi ste pojedinac koji je rekao: Neću da propadam zajedno sa svima ostalima, hoću sam da napravim nešto veličanstveno.
#8211; Ja sam napustio Jugoslaviju pre dvadeset godina, bez nekog naročitog radnog iskustva u Jugoslaviji. Posle studija ekonomije radio sam u špediciji u međunarodnom transportu za makedonski#8220;Transkop#8221; i sa dvadeset devet godina otišao sam u Austriju, da naučim nemački. Nikad se nisam vratio. To je bilo 1980. i već tada sam smatrao da u Jugoslaviji ne postoje regularni okviri koji svakom pojedincu omogućavaju ista pravila za utakmicu. Ograničavala me je zakonska regulativa i zagađeni međuljudski odnosi koji su određivali da li ćete biti uspešni ili ne. Najvažnije je bilo biti dobar komunista, a to su po pravilu bili ljudi koji su gotovo za svaku profesiju ili rad bili nesposobni, postajući tako neradnici i profesionalni komunisti, sposobni jedino da prepoznaju i skrše #8211; bolje od sebe.
Ja sam otišao osamdesetih godina, kada je još relativno dobro bilo u Jugoslaviji, čvrsto ubeđen da je Jugoslavija najbolja, da je naš socijalistički sistem nešto najbolje što je čovečanstvo stvorilo između Istoka i Zapada.
Međutim, učeći nemački, dolazio sam često u kontakt sa ljudima i studentima iz sasvim različitih zemalja. Bio sam prosto šokiran i uvređen zbog njihovih jednodušnih ocena da socijalizam ograničava, da komunizam ograničava. Da je to bezdušna diktatura koja gazi i upropašćava čoveka. To je u meni budilo kočoperni revolt i patriotizam, pa sam titoizam u početku bezglavo branio kao usamljenu oazu sreće i carstvo apsolutne slobode.
Pitali su me da li verujem u Boga. Da li idem u crkvu. Rekao sam da ne verujem u Boga i da ne idem u crkvu. Da sam ateista, koji veruje u posebne i daleko uzvišenije vrednosti.
U stvari je sasvim suprotno. Potičem iz jedne relativno religiozne porodice. Kršten sam sa godinu dana - krišom (tako su kršteni svi ispod Kozare, koji nisu primali vojne penzije). Drugi nisu nikada kršteni, što im se i danas vidi. Ali, govorio sam tako jer sam bio potpuno isprogramiran i obrazovan u tom sistemu, kao i čitava moja generacija. Trebalo je da prođe čak pet godina, da bi se postideo mojih mladalačkih zabluda iz tog vremena. Zapad mi je na prvi pogled izgledao nekako drugačiji, hladan i nepristupačan. Prilazio sam mu sa strahom, ali strah popušta tek kad njega postajete svesni.
Već posle šest meseci, pošto sam odlično naučio jezik, počeo sam da uviđam koje sve neslućene mogućnosti i podsticajnu zakonsku regulativu pruža svaka država na Zapadu. A kad sam konačno toga postao svestan, najednom niko više nije mogao da prepozna moj karakter i mentalitet koji sam poneo iz Jugoslavije. Odjednom, počeo sam da radim kao i svi ostali normalni ljudi na Zapadu. Bio sam prosto zapanjen što mi se vraća otprilike koliko i uložim.
Prvo sam počeo da radim u jednoj austrijskoj spoljnotrgovinskoj firmi za 1 500 maraka mesečno. Na nesreću, odnosno na moju sreću, naša jugoslovenska zavist je bila takva da je moj bivši direktor pozvao tu firmu i rekao da gospodin Janković ima zeleni karton, odnosno jugoslovensku dozvolu za rad u spoljnoj trgovini i da, po propisima, inostrana firma za koju on radi više ne sme da radi sa Jugoslavijom.
Moj gazda Austrijanac pozvao me je i rekao: #8220;Izvinite, Milane, moramo se rastati, jer polovina mog prometa otpada na poslove sa Jugoslavijom.#8221;
Tako sam ostao na ulici već posle dva meseca i, sticajem okolnosti, počeo sam da kao akviziter po kućama prodajem šerpe i lonce za minhensku firmu AMC, u to vreme najveću za prodaju posuđa na svetu. Posle šest meseci, postao sam jedan od direktora u toj firmi. Bio sam zapanjen. Sve je unapred bilo definisano: procenat od prodaje, moja zarada i napredovanje u poslu u zavisnosti od rezultata koje sam ostvarivao na tržištu.
Posle pet vrlo uspešnih godina rada u AMC-u, sa najviše menadžerske pozicije osnovao sam Zepter sa željom da ozbiljno počnem da se bavim spoljnom trgovinom, za šta sam se školovao i za šta sam verovao da imam znanja i sposobnosti.
Kad sam počeo, prva vizija mi je bila da nekako uštedim 100 000 maraka. Sa nekog našeg aspekta, to mi je obezbeđivalo sigurnu budućnost, da konačno mogu mirno da živim. Kad sam zaradio tih 100 000, kazao sam sebi: Hajde #8211; milion. Kad sam zaradio milion, već sam bio izgubljen slučaj, na putu bez povratka, preduzetnički nastrojen i raspoložen da stalno rušim nove i nove granice, koje sam stalno sam sebi postavljao.
Počeo sam sa 20 000 maraka
Već posle tri godine rada #8211; počeo sam 1986. godine #8211; uspeo sam ono što posle nije pošlo za rukom čak ni Bilu Gejtsu, s kojim volim da se upoređujem, bez obzira što on ima revolucionarniju, bolju i profitabilniju tehnologiju. Dakle, brže od Bila Gejtsa napravio sam prvu milijardu maraka prometa #8211; posle samo tri godine rada. Gejts je, naravno, danas najveći, najuspešniji i najbogatiji čovek na planeti. Ali, makar postoji nešto u čemu sam bio uspešniji od njega. Brže sam od njega zaradio velike pare i obogatio se.
Sa koliko ste kapitala počeli?
#8211; Sa 20 000 maraka, pošto sam, naravno, svaki šiling ili marku, koju sam zaradio, istog momenta ulagao. Rizik je bio relativno veliki, ali i uspeh je na neki način bio izvestan. Tako sam u Austriji, posle šest meseci, već imao 10 filijala, koje su potom svaki čas nicale u Nemačkoj, u Švajcarskoj, Italiji... Prvo sedište Zeptera bilo je u Lincu, u Austriji, gde smo tada živeli. Prvu fabriku kupili smo 1990. u Italiji, pored Monce. Danas imamo jedanaest fabrika, a posle prvih šest godina imali smo deset sopstvenih fabrika. U Italiji, Švajcarskoj, Francuskoj, imamo i jednu fabriku u Koreji, u kojoj smo manjinski vlasnik, a koja se bavi proizvodnjom bešteka i delova za posuđe.
Koliko je poznato, vi ste AMC posuđe počeli da prodajete kao Zepter posuđe, kad mu je prošla zaštita patenta, s tim što ste malo poboljšali sigurnosni ventil na poklopcu.
#8211; Ne. To se samo tako priča... Praktično smo imali identičan proizvod. U početku ništa novo nije ni moglo da se napravi, niti je postojalo. Razlike nije bilo ni u čemu, osim u organizaciji, načinu i efikasnosti prodaje i u marketinškom pristupu. Ono što ja uvek tvrdim: Nije važno šta se radi, već kako se radi. Mi smo to malo drugačije radili. Čak je jedno vreme ista fabrika i za nas, i za njih, proizvodila posuđe. Naravno, vremenom smo mi u sopstvenim fabrikama, i u sopstvenim istraživačkim biroima, prilično izmenili i inovirali naš proizvod. Tako da je danas Zepter posuđe jedino koje je patentirano, kao i niz drugih naših proizvoda. Imamo i tehnologiju i proizvode koje nema niko drugi i koji su još uvek bez konkurencije na svetskom tržištu. A AMC-a se malo ko više i seća.
Napravili smo najveći uspeh u viziji i prepoznavanju brojnih proizvoda koji su ključni i interesantni za budućnost čovečanstva.
Zato smo relativno skupo kupili jednu malu fabriku u Švajcarskoj, koja danas ima ogroman potencijal i koja se bavi proizvodnjom i razvojem svetlosne terapije u medicini #8220;Bioptron#8221;. Danas nijedan moderan kozmetički salon u svetu ne može ni da se zamisli bez te naše #8220;bioptron#8221; lampe.
Budućnost lečenja i preventive lečenja je u svetlosnoj terapiji. Konzumacija optimalne količine svetlosti u budućnosti biće otprilike kao što moramo da popijemo dva litra vode dnevno ili da unesemo toliko i toliko kalorija, da bismo mogli preživeti. Zato sam i uveren da je #8220;bioptron#8221; lampa naš najperspektivniji proizvod. Uticaj te polarizovane svetlosti na ljudski organizam otkriven je još pre petnaest godina u Mađarskoj. Posle su Mađari patent prodali Amerikancima, Amerikanci #8211; Nemcima, a Nemci #8211;Švajcarcima. Međutim, niko nije imao dovoljno želje, ni vizije, niko nije toliko verovao da u to nešto uloži. Mi smo onda kupili tu švajcarsku fabriku i u tri godine uložili 60 miliona maraka u nastavak istraživanja, koja su tek na kraju dovela do praktične primene. I konačno, ono što je najteže za jedan medicinski aparat, dobili smo, po najstrožijim kriterijumima, dozvolu za medicinsku upotrebu u zemljama Evropske zajednice, Americi i nizu drugih zemalja.
Mene pre svega interesuju uvek novi proizvodi i nova istraživanja, pošto mi je, kao i svakom drugom civilizovanom čoveku, cilj i želja da što duže živim, što zdravije, i što lepše. Borba za očuvanje zdravlja i lepote, odavno je jedina svuda priznata filozofija i ideologija modernog doba.
Velika većina ljudi, pogotovu kod nas, ne ume da sluša druge. Samo slušaju sebe, potpuno slepi #8211; kod zakrvavljenih očiju #8211; da vide kuda ide ovaj svet i da nas je, dok smo se međusobno klali i istrebljivali, već mimoišlo ko zna koliko tehnoloških revolucija.
S druge strane, ja sam uvek nastupao skromno, iz drugog plana, potpuno posvećen svojim preokupacijama. Nikada se nisam isticao, niti svoj intelektualni, niti svoj materijalni potencijal. Na taj način sam se rešio toliko zavidljivih i nasrtljivih, koji čoveku samo bespotrebno odnose energiju. Ljudi, sa kojima dolazim u kontakt, uopšte i ne znaju, i ne shvataju pravu dimenziju i veličinu Zeptera. Eventualno su drugi govorili o Zepteru, a ja sam, koliko je to bilo moguće, nastojao da se što uspešnije klonim javnosti.
Ja sam u Zepteru predsednik kompanije, onaj koji stvarno radi i vodi ovu firmu: od inovacija, organizacije, strateškog globalnog pristupa, personalne politike, sve, u stvari, potiče od mene. Naravno, konsultujući se sa najboljim specijalistima za pojedine oblasti.
Ko ima najlepšu zgradu u Beogradu
Okupili ste oko Zeptera najsposobnije ljude iz cele bivše Jugoslavije?
#8211; Raspad Jugoslavije je možda samo indirektno ubrzao razvoj Zeptera. Odjednom se u inostranstvu našlo toliko stručnih, dobrih i pametnih Srba, Hrvata, Muslimana, koji nisu hteli da ratuju i koji su sa različitih teritorija nekadašnje zajedničke zemlje #8211; proterani, obeshrabreni i omalovaženi, zato što su pokušali da ostanu normalni i uspravni. Onog momenta kad su se svi našli napolju, bio sam prvi kome su se obratili, i koji im je pomagao, ako su bili u stanju da nešto urade. Oni koji su imali stručnost, znanje, inicijativu, oni su isplivali i danas su direktori u različitim firmama Zeptera po celom svetu. Nikada nisam gledao ko je i odakle je i koja mu je boja kože.
Na sreću, na vreme sam izašao iz Jugoslavije, tako da sam na vreme usvojio civilizovan pristup životu i ljudima uopšte. Jugoslovenska tragedija je bila nužan rezultat prekida u komunikaciji i odbacivanja elementarnih i opšteprihvaćenih civilizacijskih normi. Jednu nakaradnu ideologiju, komunističku, zamenila je samo druga, nacionalistička, okrutnija, a u obema je genocid unapred bio isprogramiran. Ugašeno je svetlo, nastao je sveopšti mrak, ali nekome je očigledno bilo stalo da nikad i ne svane. Naši političari, mogu da kažem oligarhija, slušaju samo sebe.
U razgovoru sa jednim od vodećih političara u Srbiji slučajno sam rekao da Zepter ima najlepšu zgradu u Beogradu, koja je dobila sva stručna priznanja i nagrade.
#8211; Ne, naša je zgrada lepša. Mogu glavu da dam da je zgrada #8220;Progresa#8221; najlepša.
#8211; Jeste li vi uopšte videli našu zgradu?
#8211; Nisam.
#8211; Ja ni za šta na svetu ne bih glavu dao, ali #8211; vidite #8211; ja sam vašu zgradu video #8211; zaključio sam.
I ovaj detalj ilustruje slepilo, osluškivanje samo sopstvenog mišljenja, uvek pogrešnog. I da nikakva priznanja i mišljenja #8220;kompetentnih#8221; osoba nisu u stanju da poljuljaju #8220;stav#8221; našeg rukovodioca.
Kad je Zepter postao prava senzacija u Austriji i kad se o meni u svetskoj štampi počelo pisati kao o #8220;kralju šerpi i lonaca#8221; došao sam u Jugoslaviju 1990. godine. Pre toga smo preko nekoliko jugoslovenskih firmi pokušali da plasiramo naš izvoz preko konsignacija. Ali, to je uobičajeni jugoslovenski način za otimanje tuđih para. Pošaljete 100 000 robe, oni vam ne plate, traže još 200, da bi vam platili onih 100. U prvom naletu, jedna jugoslovenska firma nam je jednostavno otela milion maraka. Videli smo da od toga posla nema ništa, ako oni prodaju vašu robu i uzmu vaše pare. A mi smo tada već bili u pet zemalja, u Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji. Bili smo u Mađarskoj, u Bugarskoj smo takođe bili na konsignaciji.
Međutim, kad je vlada Ante Markovića postavila prave temelje za ekonomski oporavak zemlje i funkcionisanje ekonomskog i političkog sistema, mi smo odmah profunkcionisali i napravili prvi sjajan posao. Čitavu Jugoslaviju smo pokrili za šest meseci. Ali, kad su jedna za drugom usledile devalvacija i prve političke i ratne čarke, više nije bilo moguće ozbiljno raditi u Jugoslaviji.
Bez obzira na sve nikada nisam želeo da sa tim u vezi upoznam niti jednog političara, čak nijednog predsednika opštine. Izbegavao sam bilo kakav kontakt. Ja sam tada jednostavno bio direktor Zepter Internationala, koji je pokrivao Jugoslaviju. Niko nije ni znao da je to moja firma, ponašao sam se povučeno kao predstavnik za Jugoslaviju i uopšte mi nije smetalo što su me smatrali za malog menadžera...
Mi smo te #8217;90. godine u Jugoslaviji već bili uložili realnog novca, 30 miliona maraka. Prvu fabriku napravili smo u Bosni, u Bosanskoj Dubici, za koju sam ja emotivno vezan, jer sam u njoj odrastao i završio gimnaziju. Imam tamo puno prijatelja, familiju i hteo sam da im nekako pomognem.
Slobodan Milošević ispred Zepter palate u Atini
Nisam jednostavno hteo da verujem da će se Jugoslavija raspasti. Poslednjih pedeset godina, koliko je postojala druga Jugoslavija, nijedan Jugosloven (Srbin) iz dijaspore nije toliko uložio u Jugoslaviju. Čak i u ovu novu Jugoslaviju Zepter je uložio preko 70 miliona maraka. Čovek koji je kod nas radio u Atini, a koji je radio u obezbeđenju grčkog predsednika, ispričao mi je kako se Slobodan Milošević zaustavio ispred Zepterove palate u Atini i rekao: #8220;To je naše.#8221; Domaćini su nastojali su da ga uvere da je Zepter multinacionalna kompanija, koja je, između ostalog, i grčka.
#8211; Ne, jedan Srbin stoji iza svega toga #8211; bio je kategoričan Milošević.
Da li je srpski režim ikada pokušao da vas pridobije?
#8211; Ne, ja sa tim režimom nikad nisam imao nikakve veze, niti je on znao za mene, osim što je Zepter neprestano i nemilosrdno pljačkao i od njega otimao pare.
U Jugoslaviji se još kaubojski određuje koja će firma koliko da plati carinu. Kad se dva kamiona, od dve različite firme, sa istom robom nađu na carini, jedan plaća carinu, a drugi prolazi bez carine i uz #8211; sve počasti.
Jugoslovensku nesreću doživeo sam toliko bolno da punih sedam godina nisam ni dolazio u Jugoslaviju. To je bio neki moj naivni, možda prkosni, izraz revolta, zbog svega onoga što se dešava, a što smo praktično sami sebi nametnuli, nepromišljenom politikom i izazivačkim postupcima. Sve ovo što nas je snašlo, sa malo više pameti i razuma moglo je da se izbegne da je državna politika imala dovoljno sluha, da je bila otvorena i iskrena prema svetu. Jer, Zapad se nikako ne može prevariti. Pogotovo kada su u igri neravnopravni partneri.
Kad se sve ovo dešavalo, pozivali su me u naša diplomatska predstavništva po svetu i molili da lobiram za #8220;srpsku stvar#8221; u krugovima krupnog kapitala, u kojima se krećem. Tražio sam da mi otvoreno kažu šta im je strategija. Govorili su mi:
#8211; Mi ćemo da proteramo sve Albance sa Kosova.
#8211; A kako ćete da proterate milion ljudi?
#8211; Nema milion, ima pola miliona.
#8211; Dobro, i pola miliona #8211; kako ćete?
#8211;Mi ćemo ih proterati. Evropska zajednica će to nevoljno prihvatiti, pregovaraće se godinama, ali Albanaca više neće biti na Kosovu.
Sa ovih kratkih susreta izlazio sam uvek ošamućen i očajan količinom slepoće i dezorijentacije onih koji su ispred zemlje i naroda trebalo da vuku prave poteze u igri sa svetskim maherima. Toliko patnje i bede koliko je ovaj režim priredio nesrećnom srpskom narodu, nijedan neprijatelj, ni okupator, ne bi uradio, kao što su to uradile ove tobožnje patriote?
#8211; Mi očigledno brkamo dva pojma: hrabrost i ludilo. Mi smo definitivno ludi. Hrabri su Italijani. Hrabri su Rumuni. Mi trpimo beskrajno, a kada više ne možemo #8211; onda napravimo veće zlo nego što je nad nama učinjeno. Nas su Albanci u potaji decenijama progonili. Sve se to sakrivalo i zato smo sami krivi. A kad smo njih hteli da proteramo #8211; to je bilo u direktnom televizijskom prenosu na svim svetskim kanalima i pod kišom NATO bombi nad Srbijom.
Prvi put ste se politički angažovali kad se pre dve godine na višemesečnim demonstracijama u Beogradu lupalo i u skupocene Zepter šerpe?
#8211; Sa politikom imam veze samo utoliko što sam za slobodno tržište i kapitalističku ekonomiju, a protiv svega što je suprotno svetskim standardima i principima, modernoj tehnologiji... Mi radimo u 50 zemalja, ali nigde ne radimo na rušenju režima, pošto gotovo svuda ne postoje nikakva ograničenja za normalno poslovanje i za normalan život. Samo kod nas, ako ste uspešni, onda vam je žena loša i opasno ugrožavate politički sistem.
U zagađenom političkom životu u Srbiji svi se bore da budu novi Miloševići i da vladaju isto kao što on vlada, bez ikakvih ograničenja, praktično ne menjajući ništa od politike koja nas je i odvela u propast. Ipak, u opštem beznađu, primećujem i svetle pojave. Zoran Đinđić je svakako jedna od njih. Nije više hteo da se igra s njima, već je, duboko svestan šta nam se sprema, sasvim svesno odstupio sa mesta gradonačelnika Beograda i nekompromitovan sišao u narod, da s njim podeli sudbinu i makar na ulici nađe neki spas. Kažu da Đinđić nije harizmatska ličnost. Za početak #8211; i to je jako dobar znak. Dosta je bilo onih kojih su samo pričali lepe priče, podsticali paranoju i ludilo, ohrabrujući jadne Srbe da #8211; sve do pakla #8211; oduševljeno koračaju ivicom provalije. |